Prema njenim rečima, nizak rast je jedan od prvih različitosti sa kojima se suočavaju devojčice sa Tarnerovim sindromom, najčešće one ne porastu više od 143 centimetra. Zato se primenjuje hormon rasta, koji može da da doda pet do 10 centimetara.

"Nekada je baš tih pet centimatara problem za obavljanje nekih osnovnih životnih funkcija, kao što je vožnja kola, dohvatanje predmeta. Tako da, iako se možda čini da to nije bitno, tih pet cm do 10 centimetara mnogo znači u životu tih žena", napominje sagovornica FoNeta.

Kada je reč o mogućnostima da devojčice sa Tarnerovim sindromom postanu majke, Zdravković napominje da se mnogo toga promenilo i napredovalo.

"Pre nekih 30 i više godina godina, kada je trebalo da saopštim nekom roditelju da devojčica ima Tarnerov sindrom, to mi je bilo emotivno jako teško, jer u to vreme nismo ni razmišljali o asistiranoj reprodukciji. Sada je to dosta drugačije", priseća se Zdravković.

Ipak, ona napominje da još uvek postoje oni roditelji koji, kao stigmu, kriju od okoline, pa i same devojčice da ona ima Tarnerov sindrom.

"To svakako ne bi trebalo da rade, pogotovo u današnje vreme socijalnih mreža i interakcija, devojčice će primetiti da nešto nije u redu. Oni roditelji koji razgovaraju sa decom i koji im sve to objasne, te devojčice na neki način osećaju da jesu drugačije, ali da imaju nešto svoje, posebno. One uglavnom dođu pa se pohvale nekim svojim uspesima, na primer, u recitovanju. Stepen inteligencije čak može biti vrlo veliki, zato što čovek kada mu nedostaje neka osobina, on dodatno razvija onu drugu koju poseduje", kazala je doktorka Zdravković, koja je vanredna profesorka na Medicinskom fakultetu u Beogradu.

Ona napominje da postoji i ceo tim psihologa koji može da pomogne devojčicama i predstavi im na pravi način dijagnozu sa kojom žive.

"Ne smemo ni na koji način, ni mi lekari, ni roditelji da tu dijagnozu prećutimo i da devojčica to sama sazna, jer ono što najviše plaši decu je strah od nepoznatog. To može sasvim lepo da se objasni toj devojčici - da je ona na neki način posebna kao što je svako od nas poseban i da može imati neke zdravstvene probleme, ali da je oni ne ugrožavaju životno", kazale je Zdravković.

Ipak, sagovornica FoNeta primećuje da je u našem društvu svaka dijagnoza kao uzbuna i crvena zastavica, pa ništa nije drugačije ni sa Tarnerovim sidnromom.

"Bitno je kako porodica to prihvati, kako prijatelji prihvate i kako se detetu objasni. Ukoliko dete to prihvati na jedan zdrav način, stvari će mnogo bolje funkcionisati", zaključila je Zdravković. (kraj) djv/bom/dj