„Treba da budemo svesni prepreka, ali i toga da u velikom broju slučajeva postoji mogućnost da ih prevaziđemo. Osoba sa dijabetesom može da bude profesionalni sportista, maratonac, roditelj i da se bavi svim onim čime se bave i osobe koje nemaju dijabetes, ali uz stalni, nevidljivi rad koji dijabetes od nas zahteva“, rekla je Fotić.

Govoreći o svom iskustvu sa sportom, navela je da je tokom tinejdžerskog perioda, kada se bavila plivanjem i trenirala u Partizanu, ponekad stavljala trening ispred kontrole dijabetesa.

Objasnila je da je razumela zašto je u tom uzrastu donosila takve odluke, jer mladima koji odrastaju sa dijabetesom ponekad postane važno da se udalje od bolesti i ne razmišljaju stalno o njoj.

„Dijabetes ne mora uvek da bude na prvom mestu, ali je najvažnije da mu se vratimo, svom znanju i učenju, jer bez toga ne možemo da imamo kvalitetan život“, istakla je Fotić.

Govoreći o stigmatizaciji, Fotić je navela da je njena knjiga „Mi i drugi“, objavljena 2021. godine, nastala na osnovu istraživanja sprovedenog od 2018. do 2020. godine, koje se bavilo iskustvima osoba sa dijabetesom u Srbiji.

Motiv za istraživanje, kako je objasnila, bila su negativna iskustva kroz koja su prolazili članovi udruženja, ali i situacije koje je sama doživela tokom detinjstva i školovanja.

Jedno od najranijih iskustava dogodilo se 2000. godine, kada joj je, sa pet godina, dijagnostikovan dijabetes tipa 1. Nakon lečenja i edukacije o bolesti, trebalo je da se vrati u svoju vrtićku grupu, ali su pojedini roditelji, prema njenim rečima, smatrali da ne bi trebalo da bude primljena nazad jer bi mogla da zarazi drugu decu.

„To je bila situacija kojoj ja tada nisam bila svesna, ali sam kasnije, kada sam za nju saznala, razmišljala o tome kako se moja majka osećala. Umesto podrške, nakon što je saznala da njeno petogodišnje dete živi sa neizlečivom bolešću, naišla je na neku vrstu osude“, rekla je Fotić.

Ona je ocenila da danas postoji više znanja o dijabetesu nego pre 26 godina, ali da ono i dalje nije dovoljno, zbog čega se osobe sa ovom bolešću suočavaju sa različitim oblicima stigmatizacije.

Dodala je da su dijabetes i uređaji za njegovo praćenje postali vidljiviji, zahvaljujući insulinskim pumpama i senzorima za kontinuirano merenje glukoze, pa se ljudi češće interesuju za uređaje koje vide na telu drugih osoba.

Ipak, i dalje se mogu javiti predrasude prema osobama koje u javnosti mere šećer iz prsta ili sebi daju insulin, koje ponekad bivaju pogrešno označene kao korisnici psihoaktivnih supstanci.

Fotić je naglasila da je podrška zajednice posebno važna za ljude koji prolaze kroz takva iskustva, kako bi znali da nisu sami i da imaju kome da se obrate.

Prema istraživanju koje je sprovela, radno mesto i osnovna škola predstavljaju dve oblasti u kojima se posebno često javljaju različiti oblici stigme i diskriminacije osoba sa dijabetesom.

Na radnom mestu diskriminacija može početi već prilikom konkurisanja za posao, kada kandidat saopšti da ima dijabetes, nakon čega može biti odbijen, često bez zvaničnog pisanog obrazloženja.

Problemi se javljaju i nakon zaposlenja, kada se sposobnosti radnika sa dijabetesom dovode u pitanje ili mu se ne dozvoljava da proveri nivo šećera, koristi uređaje za praćenje glikemije ili reguliše nizak i visok nivo šećera u krvi.

„Ako se osobi ne dozvoljava da ode do toaleta, pojede ili popije nešto slatko kada ima nizak šećer, time se direktno ugrožava njen život“, upozorila je Fotić.

Slični problemi postoje i u školama. Pojedini nastavnici ne žele da prihvate dete sa dijabetesom u odeljenje zbog odgovornosti koju, kako smatraju, takva situacija nosi, dok se tokom nastave mogu javiti prepreke u korišćenju mobilnih telefona, koji su mnogoj deci neophodni za praćenje nivoa glukoze putem senzora.

U takvim okolnostima, deci može biti otežano da na vreme reaguju na promene nivoa šećera, daju sebi insulin ili uzmu sok i drugu hranu potrebnu za regulisanje hipoglikemije.

Zbog toga udruženje „Plavi krug“ organizuje radionice u vrtićima i osnovnim školama, namenjene deci, nastavnicima i, po potrebi, roditeljima, kako bi im približili šta dijabetes jeste, a šta nije, i objasnili na koji način je moguće pružiti podršku detetu.

Fotić je navela da je to u pojedinim ustanovama dalo rezultate, ali da udruženje ne može da stigne do svih škola i vrtića u Srbiji, pri čemu je za obrazovanja o dijabetesu potrebno i da ustanove budu zainteresovane za saradnju.

Zato, kako je istakla, borba protiv stigme i diskriminacije ostaje dugoročan proces koji zahteva kontinuiranu edukaciju i postepeno menjanje odnosa društva prema osobama sa dijabetesom. (kraj) djv/bom/dj