O ručku sa Slobodanom Miloševićem

- Jednog dana sedeo sam sa Sašom Tijanićem u „Mažestiku“ i jeli smo pasulj. Imali su fantastičan pasulj, ali su ga služili u malim tanjirima i tražili smo još jednu porciju. U tom trenutku zazvoni mi telefon i zove me Slobodan Milošević, pita me gde sam i ja kažem u Mažestiku. Kaže mi: Ti si sigurno ručao, a ja pitam šta treba. Kaže mi: Dobio sam dobro prase, ali sam sam kod kuće, a ne volim sam da ručam, a ja mu kažem: Ja sam sa Tijanićem na ručku ali ostavljamo sve i dolazimo kod vas. Kaže: Može, ali bez Tijanića, a ja pitam kako bez Saše? Milošević dogovara: Znaš ti dobro šta ja mislim o njemu i on o meni, a ja kažem baš zato treba da se upoznate i vidite da je Saša odličan čovek. I odlazimo zajedno. Jeli smo, popili dve flaše vina, bio je i neki viski. Završili sa prasencetom i počne priča. I Saši bude u početku malo neprijatno ali ja ga ohrabrim. Bio sam uvek slobodan u komuinikaciji, sa svima, jer nemam razloga ništa da krijem. Kada je Saša počeo da priča, to je bilo neviđeno, nema šta nije rekao.

Kazao je Karić da je Milošević ćutao i slušao Tijanićeve kritike jedno 15 do 20 minuta, a onda je rekao: Ja sam ti rekao da mi ovog čoveka ne dovodiš u kuću.

I sam Karić u jednom trenutku našao se na poziciji ministra.

Bio sam ministar bez portfelja, dovodio sam u Srbiju najveće svetske fabrike. Doveo sam Marlboro, sve pivare, ali je Milošević tada odlučio da krene u rat. Ništa nije uradio šta je obećao, i tada se mala Srbija suprotstavila NATO snagama. Ali, taj veliki NATO je tražio da se potpiše mir sa Miloševićem. Mi smo gubitnici što smo dozvolili sebi da uđemo u rat, to je ludost i glupost. Ali neka satisfakcija je bila da su UN donele odluku da KiM ostanu u sastavu Srbije, simbolično. Nažalost, sve je to posle rastureno – rekao je Bogoljub Karić u emisiji „Šta sam tebi i ko sam sebi“.

O BK televiziji

Karić je Ivanu Stankoviću kazao da je televizija bila pun pogodak.

Jedino vlastima nije odgovarala. I danas je najveći problem kako televiziju napraviti i voditi, a da ne smeta vlasti. Ta televizija je dovodila sve i svakoga. Sećam se, bile su strašne demonstracije i razgovarao sam sa svim liderima partija i svi su prihvatili da dođu na našu televiziju. Milošević mi je rekao da to odmah obustavim inače će ugasiti televiziju, a ja sam mu rekao: Pa ako vi nećete da ih okupite valjda je bolje da mi sa njima razgovaramo. Imali smo okrugli sto, prvi u onoj Jugoslaviji, svi lideri partija su se okupili, a ja sam Miloševiću rekao da pošalje nekoga iz SPS-a. Dva sata su razgovarali, svi su učestvovali. To je civilizacija, kultura i demokratija. Mi smo posle te noći imali sve lidere na televiziji. Saša je radio sa urednicima i voditeljima, sve su to bili mladi ljudi. Gledanost je bila veličanstvena. Likvidirao nas je „patrijarh sprske demokratije“ kako sam ga ja zvao, moj „omiljeni“ lider, Vojislav Koštunica. On je dao nalog da dođe kordon policije da likvidira BK televiziju. Da pokupe svu opremu, izbace novinare napolje, zatvorili su banku, osiguranje, zatvorili mobilnu telefoniju.

O porodici

Bogoljub Karić rekao je u emisiji na televiziji K1 da je najteže pitanje koje neko može da mu postavi: Gde živiš, gde ti je kuća?

Najčešće sam u avionu. Sve više želim da budem u Srbiji i tu se najbolje osećam. Kada sam ovde posetim crkve, Knez Mihailovu ulicu, hotel „Moskvu“ koji je za nas koji smo sa Kosova i Metohije mesto gde se sretnemo sa svojim prijateljima i drugarima. Moj najveći uspeh nije moj lični uspeh već to što smo uspeli da obučimo i druge ljude. Ja jesam u ozbiljnim godinama, imam 68, ali sam podmladio sebe za 20 godina, promenio sam godinu rođenja na 1974. umesto 1954. Ja sam specijalista za podmlađivanje! Napravio sam skoro plan za budućih 40 godina. Život se produžio. Ako je moja mama napunila 100 godina, i moj otac, a preživeli su sve što se moglo preživeti u prošlom veku, a živelo se teško i siromašno, onda ne vidim razlog da danas, kada je medicina toliko uznapredovala i kada je život lepši i živi se bolje, ne doživim i ja duboku starost – rekao je Karić u emisiji „Šta sam tebi i ko sam sebi“. – Moja Mara mi je velika podrška, bez nje nemam inspiracije. Ja je ljubim i kad spava. To je ljubav, najveća energija koja pokreće. Ja bez nje ne mogu da legnem u krevet.

Svi članovi porodice Karić su u porodičnom poslu, rekao je biznismen.

Mi smo svi u poslu, i u poslu nema tolerancije. Naša deca više nisu deca, imaju 40 godina i imaju svoju decu. Svakog dana se raspravljamo ali kada starešina kaže ovako ćemo – idemo tim putem. Ako želite da uspete najvažniji su odgovornost, rad i red. Ne možemo svi da se pitamo, mora da postoji jedan koji se pita. Zato je i Kina uspešna, i Rusija sa Putinom. Imao sam naravno ja i uspeha i padova, ali mi smo krupna međunarodna kompanija. Sve države i sve vlade znaju za nas. U takvoj smo poziciji. Godišnje gradimo milione kvadratnih metara, prodajemo svakog meseca 3.000 stanova. To su ogromni projekti, gradove radimo sa 200.000, 300.000, 400.000 stanovnika. Sve su to projekti za narednih 20 godina. Danas deca sve znaju, i moram da ih uvažim i kada pogrešno misle, ali zna se ko ima poslednju reč. Kada se skupe svi, svako hoće da bude nešto, da vodi. A moraš da ih koriguješ, ispraviš. Svako mora da se stavi u funkciju i u posao, a nisu svi isti, i to je mnogo teško. Najvećem broju mojih kolega ne valja ništa što imaju, jer su im deca na ulici, brakovi su im se raspali, ništa nemaju.

Kazao je Karić da u poslu nema odustajanja.

Nas je četiri brata i sestra i niko nije isti. Upornost je neophodna, u poslu nema odustajanja. Najvažnije je imati dobru školu, obrazovanje i praksu. Ja sam rođen u drugo vreme, završio sam fakultet ali ja to nosim u sebi, ja sam pionir razvoja. Da sam imao podršku vlasti, ne bih bio ništa manji od Forda, Gejtsa i drugih. Ja imam taj talenat i u bivšoj Jugoslaviji, u vreme komunista, imao sam veću podršku nego posle Tita. Ali, svoju ljubav, želju i talenat ka poslu ostvarujem u drugim zemljama. Dobrodošao sam u svakoj zemlji. Mladima poručujem: Budite istrajni i učite. Ja više ne radim za novac, mi sve imamo, ali kako da stanem kad mi neko predloži da gradimo milione kvadrata? Mi smo u u vrhu, među sto svetskih kompanija. Nemam želju da držim mesto, već mi znači da budem dobra podrška deci i zaposlenima, to mi je najvažnije. Da sve njih podržim da održe ono što imaju i ako Bog da, da urade još više. Mi smo dinastija. Posle Obrenovića i Karađorđevića imaš Kariće. Samo još da se krunišemo ja i Mara, i to je to. Nema dinastije bez vekova iza sebe, a mi ih imamo osam. Najveća je umetnost dati savet ljudima koji sve imaju, a mi smo kopali kanale i gurali točak po ulici. Čovek mora imati svest o tradiciji, kulturi, veru u Boga i želju da nastavi porodičan posao. Naša deca se školuju u onim oblastima koje trebaju kompaniji. Moramo to da očuvamo. Imamo toliko prijatelja i rođaka, tragično bi bilo da naša deca to ne nastave – kazao je Bogoljub Karić na K1 televiziji.

O Kosovu i Metohiji

Osim Đinđića me niko nije pozvao da me pita za Kosovo. Formirali smo tada tim i Zoran je govorio: Ako sad ne rešim pitanje KiM, dok mogu sada da pozovem Pauela i Šredera telefonom, i ako ne ubrzam prijem u EU, nikada nas neće primiti. Najbolje rešenje bilo je da svi uđemo u EU, i tu niko više ne bi bio u opasnosti, imali bismo zajedničku sudbinu, život i mir. Mene od tada više niko nije zvao. Voleo bih da naš predsednik ode na doručak u Prištinu i direktno razgovara, da oni dođu ovamo. Da mi rešimo sve kao ljudi, a ne da nam čupaju uši iz Evrope. To je sve Srbija, do juče smo živeli zajedno i ne vidim zašto naša deca ne bi mogla da žive zajedno. Ja bih peške otišao do Prištine, sve bih uradio. Bio sam prvi koji je organizovao industrijalce i preduzetnike da se sretnemo u Prištini 2000. godine. Mogu isto to da uradim i sada, ali neko treba da mi to kaže, da me pita. A niko to ne govori. Kosovo odgovara svim političarima, i Putinu i drugima iz SAD i Evrope, da to postane neka vrsta palestinskog pitanja. Svi se pozivaju na Kosovo, to im odgovara. Niko ne brine o našim odnosima sa ljudima sa Kosova, a mi imamo ogroman izvoz na Kosovu i Metohiji. Pa ima li šta bolje nego da srpska ekonomija radi na Kosovu? I odnosi među ljudima su u redu ali treba ih podići na najviši nivo. Voleo bih da srpska vlada održi sednicu u Prištini, prištinska da dođe u Beograd. Naša vlada u Zagrebu, a oni u Beogradu. Mi biznismeni gradimo mostove i rušimo granice, a političari nažalost rade obratno. Ruše mostove i prave granice – kazao je Karić.

O kandidaturi za predsednika i čuvenoj salati

Bogoljub Karić govorio je sinoć u emisiji „Šta sam tebi i ko sam sebi“ i o kandidaturi za predsednika i čuvenoj salati o kojoj se i danas govori.

U poslu sam dokazao sve, u Srbiji i Jugoslaviji, osnovao sam prvu privatnu fabriku sa mojom braćom, sestrom i zaposlenima još kada je Tito posetio Peć. Dobili smo blagoslov da osnujemo prvu privatnu porodičnu fabriku. Ja sam u biznisu sve napravio i kazao sam u tadašnjoj vladi da ako budu imali kandidata za predsednika kojeg sada neću imenovati a kojeg su predložili, da ću se ja kandidovati. To je bilo 2004. godine. Dogovorio sam se sa Sašom Tijanićem, mojim prijateljem i čovekom sa kojim sam provodio svaki dan, da pošto je bio vezan za Koštunicu i za Vladu da vodi televiziju dok sam ja u kampanji i da se nećemo čuti ni telefonom dok kampanja ne prođe. Ja sam se u kampanju uključio kasnije, rekreativno, 32 dana sam imao samo. Bez ikakvih pisanih govora i nisam nikoga slušao. Onako kako sam osećao tako sam i postupao. Od Boga imam dar da sam uspeo sam na svoj način da organizujem svoju kampanju. Uneo sam nešto novo, po tome će ostati upamćena, sa suprugom sam išao svuda. Tijanić mi je rekao da ako vodim Maru i vozimo se u Mercedesu da ćemo propasti. Predviđao mi je jedan odsto osvojenih glasova. A moja Mara mu je kazala: Nije njemu taj Mercedes pao s neba niti ga je nekome ukrao. Mi krvavo decenijama radimo, cela porodica, imamo nekoliko hiljada zaposlenih. Mi idemo i mercedesom i zajedno. Bio sam iznenađen koliko je ljudi dolazilo na mitinge. Gasili su nam struju, ali mi smo nosili svoj generator svuda. Ja sam tada dobio 24 odsto, a Tijanić mi je predvideo 1 odsto. Zvanično sam dobio 19,7 odsto, tih 4,3 odsto su mi junački ukrali oni koji su brojali, jer ja nisam imao kontrolore, nisam znao šta je to. Moja kampanja bila je simpatična, smešna i vesela, ali ja sam nagrdio konkurente u kampanji. Ja sam narodni čovek, čovek iz naroda. Ne bih mogao da budem dobar političar, jedino bih bio uspešan kao čovek koji savetuje. Tadić je korektan čovek, profesionalan, nije zavlačio ruke u džepove i kase, on je van tih krugova i dilova. Ja sam ga poštovao i cenio, i njemu sam tada dao podršku u drugom krugu.

Kada je reč o salati, Karić je kazao da je ona za njega metafora za sve što tada događalo u Srbiji.

Ja se bavim biznisom i ekonomijom, a Srbija u to vreme uvozi salatu. Znali su političari tada samo da sve zatvore, stave katance i lance na sve kompanije. To je najveća tragedija koja je zadesila naš narod. Banke su sve prodali i predali zapadnim bankama i mi smo postali robovi. Učinili su da radimo na njivama i po fabrikama za 200 evra, sveli inteligenciju i ekonomske lidere na nulu, mene su napali sa svih strana da me počiste, do fizičke likvidacije. Jer sam ja lider u biznisu i takvi nisu potrebni, jer se zovem Bogoljub. Da se zovem Muhamed, to bi bila druga pozicija. Uvek bih imao dobro mesto i kod vlasti i kod ljudi koji odlučuju. Ili da sam ne daj Bože Amerikanac, Džon Smit, ili službenik CIA. To bi bio crveni tepih, ali pošto sam Bogoljub Karić sa Kosova i Metohije, za mene je ovde teško naći posao i dobiti projekat. Samo ako se sam izborim, inače nema šanse.

Kaže Bogoljub da je znao da će čuvena salata da prouzrokuje cunami.

Kada su me podrugljivo pitali šta je prva stvar koju ću da uradim kao predsednik, rekao sam da ću da zabranim uvoz salate. Svi se smeju, a ja pitam što se smeju. Salata je metafora za sve, za fabrike pod katancima i lancima. Sve su zatvorili jer su nesposobni da pokrenu, samo znaju da nas prodaju kao robove zapadnim biznismenima, a Bogoljub im nije dobar. Bolji su neki Džimi i Džeki. Plaćaju vas pet puta manje nego ja. Govorio sam da bi svaka kuća trebalo da postane fabrika, da svima damo 10.000 evra da naprave plastenik i dovoljno je. Bio sam skoro na jugu i hiljade plastenika ima, to se primilo kod ljudi. Poklonili smo najveći kapital koji smo imali ruskoj strani, naftnu kompaniju, a ništa specijalno nismo dobili. Nismo dobili gas za 100 evra kao što ga ima Belorusija na primer. Rusija nama nikada ne može da se oduži. Trebalo bi da imamo trajni ugovor, večni za gas i naftu, da gas uvek plaćamo 100 evra. To je za njih ništa, a za nas ogromno. Zahvaljujući tome strani investitori bi dolazili u Srbiju.

(Telegraf.rs)