Više od 100 izlagača predstavilo je ono što ovaj kraj ume da proizvede. A u središtu svega — srpska šljiva. Voćka koja je generacijama hranila naše porodice, školovala decu i bila jedan od simbola srpskog sela.

Ali dok sam gledao te plodove i razgovarao sa domaćinima, postavio sam jednostavno pitanje:

ZAŠTO SRBIJA I DALJE PRODAJE PLOD, UMESTO DA PRODAJE GOTOV PROIZVOD?

Šljiva nije samo šljiva. Od nje nastaju sušena šljiva, pekmez, džem, sok, kompot, slatko, rakija i čitav niz proizvoda koji mogu da nose srpsko ime i srpski brend.
A svaki put kada prodamo samo sirovinu, najveći deo zarade ostavljamo nekom drugom. Neko drugi je preradi. Neko drugi je upakuje. Neko drugi napravi brend. Neko drugi je stavi na policu evropske prodavnice.

I na kraju taj drugi zaradi višestruko više od našeg domaćina koji je zasadio drvo, negovao ga godinama i proizveo plod.
To moramo da promenimo.

Stragari treba da budu jedan od primera nove porodične industrijalizacije Srbije. Ne moramo svuda da gradimo ogromne fabrike. Treba nam hiljade malih porodičnih pogona za preradu tamo gde hrana nastaje.

Jedna porodica proizvodi šljivu. Druga je suši. Treća pravi pekmez. Četvrta sokove. Peta vrhunsku rakiju. Neko proizvodi ambalažu, neko radi dizajn, neko prodaju, neko transport. I od jednog stabla počinje čitav lanac novih poslova.

SVAKA KUĆA MOŽE DA BUDE MALA FABRIKA!

Država tu ne treba da bude prepreka domaćinu, nego njegov partner. Potrebni su jednostavni uslovi, mala početna sredstva, oprema za preradu i pakovanje, sertifikati, zajednički nastup na tržištu i podrška za izvoz.

Da naš domaćin više ne pita kome će što pre prodati šljivu dok ne propadne. Nego da pita:

U KOJU ĆEMO ZEMLJU OVE GODINE IZVESTI NAŠ GOTOV PROIZVOD?

To je ogromna promena. I tu nije reč samo o šljivi. Isti princip važi za malinu, kupinu, jabuku, višnju, kajsiju, povrće, med, mleko i sve što srpska zemlja daje.

Srbija ima jednu od najvećih prednosti koju jedna zemlja može da ima — zemlju koja rađa i ljude koji znaju da je obrađuju. Naš zadatak je da tome dodamo preradu, tehnologiju, ambalažu, marketing i svetsko tržište.

Tako se bogati domaćin. Tako se vraća život selu. Tako mladi dobijaju razlog da ostanu na svojoj zemlji i nastave posao svojih roditelja. I tako Srbija prestaje da bude samo dobavljač sirovine i postaje zemlja gotovih proizvoda i velikih porodičnih brendova.

Zato „Šumadijski dani šljive“ za mene nisu samo praznik jednog voća. Oni su podsetnik na ogroman ekonomski potencijal koji nam raste pred očima.

ŠUMADIJSKA ŠLJIVA JE NAŠE ZLATO.

A zlato se ne poklanja. Od njega se stvara vrednost.

Proizvedimo. Preradimo. Upakujmo. Brendirajmo. Izvezimo.

I neka najveći deo zarade ostane tamo gde je sve počelo — u srpskoj porodici i kod srpskog domaćina. (kraj) dep/mk