Preduslov uspeha opozicije i studenta je napuštanje priča o kolonama i pravljenje jedinstvenog patriotsko-demokratskog fronta koji se ne bi zvao stranka, jer bi poštovao navodne osobenosti entiteta koji participiraju, ali bi suštinski morao da funkcioniše kao partija. Dakle, da uprkos pomodnom gađenju na liderstvo i personalnu politiku, izabere organe fronta – predsednika, potpredsednike, izvršni odbor, statut, programske dokumente…, a u okviru fronta može ’’pluralizam mišljenja i interesa’’. Eventulana nelagoda zbog ujedinjenja i sumnje u ukalkulisani raspad mogu se relaksirati oročavanjem organizacije do ’’promene sistema’’. Ili bar do smene vlasti, ako je ono prvo malo nejasno i preambicozno, čak i kad studenti to traže.

Predsedništvo takvog fronta ne bi smelo da bude rotirajuće kao Predsedništvo SFRJ već da ima izabranog predsednika sa punim ovlašćenjima. Da li bi to bio predsednički kandidat opozicije za 2027?

Još efikasnije od fronta sa jedinstvenom izbornom listom bi bilo pravljenje ne više od dve do tri opozicione partije koje bi nastale integracijom po nekoliko njih, na skupštinama ujedinjenja. Pa da one onda naprave jasnu koaliciju. Ali to je možda za sada preterano očekivati, te se treba držati frontovskog pristupa. I kao što Vućić plagira napadno i cinično studentske akcije i ima flaster za svaku inicijativu studenta i opozicije, tako bi i antivučićevski patriotsko-demokratski front mogao da se nazove patetično ’’Srbija iznad svega!’’ ili tako nekako.

Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda i funkcioner DS, čestitao je decembra te 2009. pobedu kolegama iz SNS i ocenio da rezultati pokazuju da Voždovčani nisu bili zadovoljni postojećom vladajućom koalicijom. Može li opozicija očekivati tako nešto u Kosjeriću i Zaječaru ako pobedi. Neko bi primetio da je Vučić kao kandidat za gradonačelnika Beograda ekspresno priznao poraze i protiv Bogdanovića i protiv Đilasa, ali to je Vučić kao opozicionar. Srbija još nema iskustvo da SNS i Vućić sa pozicija vlasti negde priznaju poraz. Analize vanrednih lokalnih izbora iz 2009. su se svele na sledeće: Ishod glasanja pokazuje da se Srpska napredna stranka nameće kao potencijalno ravnopravan suparnik Demokratskom bloku Borisa Tadića i na republičkom nivou. To bi bio zadatak i sadašnje opozcije: Pravljenje bloka (fronta) i njegova promocija kao alternative vučićevcima na republičkom nivou.

Jasno napuštanje propale politike kolona i koalicija sa ugrađenim mehanizmom raspada, znači i jasan otklon od takozvanih grupa građana koje su staro Vučićevo, i ne samo njegovo, sredstvo manipulacije. ’’Grupe građana’’ su opoziciono legitimne samo kao deo fronta. Što reče Macutov ministar informisanja samo drugim povodom, potrebna je ’’ideološka diferencijacija’’. Il’ si radikal (zavetnik) ili demokrata. Do daljneg. Bez cepidlačenja. Kad kažemo zavetnici i demokrate, naravno da mislimo na svetonazorski mnogo šire pojmove od partija na čijem čelu su Miilica Đurđević Stamenkovski i Srđan Milivojević.

Sva istraživanja Demostata u poslednjih pet godina pokazuju jasno da udruživanje opozicije motiviše njene pristalice. Udruživanje sa studentima, pokazuju poslednje Demostatove fokus grupe, još više motiviše. Kao što je skandalozan raspad koalicije Srbija protiv nasilja devastirao opozicioni entuzijazam. Senzacionalni studetski bunt je sanirao čemer nakon raspada Srbije protiv nasilja koja je u jednom trenutku zaličila na alternativu.  Jedinstveni patriotsko-demokratski front ’’Srbija ispred svega“ bi dokazao valjda da su i članovi opozicionih stranaka građani. Iako su članovi opozicionih partija redovni na protestima, oni ne smeju (tek od toga zaziru lideri), da se ističu iz nelagode da ih etiketira moralna policija, nadstranačka ali na žalost i studentska. Opozicija ima svoje subjektivne i objektivne slabosti, ali odijum prema njoj znači i podsvesno prihvatanje kontinuirane Vučićeve propagande. Da je veliki narodni pokret protiv Vučića predvođen studentima uspeo da organizuje drugu opoziciju onda bi kritike bile i razumljive. Ovako mogu da zazvuče prilično nekorektno. Da je proteste pratila i famozna svest o političkoj artikulaciji pa Pokret slobodnih građana bi danas uz SNS  bio najmasovnija partija u Srbiji.

No dobro, Kosjerić i Zaječar su prilika da se cela opozicija sjati tamo. To znači kapacitet kontrole izbora. Pa i ako Vučić pošalje tamo svoje specijalce. Sećate se kad je tadašnji ministar policije Nebojša Stefanović poslao Dijanu Hrkalović kao službeno lice da obezbeđuje izbore u Lučanima.

Od Koalicije Zajedno, preko DOS, do Srbije protiv nasilja, put je jasan. I neophodna je frontovska armatura. Na prošlim izborima (2023) Srbija protiv nasilja i koalicija Nada su u zbiru osvojili  30 odsto glasova (milion i sto hiljada), ako dodamo Sava Manojlovića i Kreni promeni, studente, Proglas…, to je ozbiljan front. Naravno režim će uvek imati svoje ’’nezavisne liste’’, svoje studente i terminološke zbrke – neko ’’okreni – obrni’’ i slično kreativno.

Srbija protiv nasilja je ostvarila procentualno bolji rezultat nego SNS (Pokrenimo Srbiju) kada je došla na vlast 2012. Režimska satanizacije opozicije je prihvaćena i od opozicione javnosti i studenata, i to se mora prevazilati i napuštanjem priče o takozvanim oročenim antipolitičkim ekspertima. Teško je naći motivisanog eksperta koji nema nikakav odnos prema vlasti i opoziciji, i još takvog koji neće poželeti, ako se dokaže u nekoj privremenoj vladi, da ostane i dalje na vlasti. Jer što bi menjali uspešne. A već smo imali ekspertsku stranku G 17 Plus. Mada je danas studentima teško objasniti kontekst pesme ’’veća grupa građana hoće Dinkić Mlađana’’.

Važno je razlikovati kritičku javnost i političku opoziciju, razlikovati podršku studentskom pokretu i pretakanje te podrške u izborni rezultat. Pretvoriti podšku i raspoloženje u izborni rezultat je izazov sa kojim se suočavaju studenti, kako su zaključili istraživači Demostata. U svakom slučaju jedan front na svim izborima protiv vlasti, ili ono što su nekad komunisti zvali ’’akciono jedinsttvo’’ je trenutno najmanje loše ili politički najprofitabilnije rešenje. I progresivno izlazno rešenje za studente i opoziciju.

Kada je u pitanju sastav izborne liste iza koje bi stao takav jedinstveni front to treba da bude stvar dogovora između aktera unutar fronta. Tačnije kompromisne zrelosti, gde antipartizam ne sme biti nikakva prednost. Tek ne moralna.

I još nešto: Opozicija se teško funkcionalno ujedinjavala bez podrške stranog faktora. Ne samo DOS. Pa i kad su se naprednjaci primicali vlasti, da bi je se na kraju i ’’dočepali’’ (a oni sad baš koriste taj nipodaštavajući termin – da opozicija hoće da se ’’dočepa’’ vlasti), strani faktor je bio za opoziciono jedinstvo. Ako sećanje ne vara. (kraj) dep/mk