On je u FoNetovom serijalu razgovora Stigma rekao da mu je bilo teško da prihvati invaliditet, posebno od kada je formirao porodicu.

"Meni dete priča, ja ga ne čujem. Kada hoće da mi kaže šta je dobilo u školi, ja ne razumem, moram da ga molim da se okrene kako bi mu čitao sa usana", objašnjava Jovetić i dodaje da je vremenom morao da počne da koristi slušni aparat.

Rođen je kao zdravo dete, ali je u detinjstvu dobio upalu ušiju i koristio lek streptomicin, koji je u tom periodu, kako navodi, bio u fazi ispitivanja, što je dovelo do toga da ogluvi skoro 50 odsto.

"Streptomicin je delovao tako što je spalio ušni nerv i oštetilo mi sluh. Ja i mnogo ljudi 70-ih, pa do 80-ih godina, gubili smo sluh na taj način, jer naša medicina nije reagovala na vreme, objašnjava Jovetić.

Godinama kasnije, on se zaposlio Obrenovcu kao lice sa invaliditetom, ali je u toj firmi, bez ikakvih zaštitnih mera, premešten u odeljenje sa izuzetno visokim nivoom buke, što je dovelo do potpunog gubitka sluha.

Kako je precizirao, prebačen je u odeljenje mašinskog pranja delova, gde je ogromna buka ravna zvuku avionskog motora.

"Sa već postojećim oštećenjem sluha, bilo mi je potrebno malo da bi gubitak bio potpun. Pomoću slušnog aparata čujem, a bez njega ne čujem apsolutno ništa", opisuje Jovetić.

U firmi gde je radio, menadžment je ignorisao njegovu žalbu, već mu je poslao pismo upozorenja da će dobiti otkaz, ukoliko ga još jednom upozore.

"Imam četvoro dece, a u to vreme tri đaka. Meni je svaki dinar trebao, pa sam ćutao i nadao se da će biti bolje", objasnio je Jovetić.

Pošto su osobe zadužene za bezbednost radnika uvidele da se Jovetić nalazi na mestu na kojem ne bi smeo, posle izvesnog vremena bio je premešten na drugo radno mesto, ali kaže da ni to nije bilo neko bolje rešenje.

"Ubacili su me na ručno odvajanje otpada. Odvajao sam iz kontejnera papir, karton, plastiku i metal", obrazložio je on i dodao da je morao da burgija i pretura po kontejnerima da bi selektovao otpad.

Prema njegovim rečima, radno mesto je bilo takvo da je radio na otvorenom i nije imao gde da se skloni, u slučaju padavina ili visokih temperatura.

U procesu proizvodnje bilo je i otrovnih otpadnih materija koje je odlagao, ali nije hteo da otkaže ugovor o radu, da bi ga ipak dobio u vreme pandemije korona virusa, kada su bez posla ostale hiljade ljudi.

Posle otkaza, Jovetić je primao malu novčanu naknadu sa biroa. Veoma teško je mogao da nađe novi posao, bez obzira na podršku i pomoć prijatelja i poznanika.

"Kažu mator si, fali ti ovo ili ono, mada meni ne fali ništa, osim sluha", rekao je Jovetić, koji smatra da su sve to predrasude, jer okolina vidi da si nečim obeležen.

Bio je bio prinuđen da nauči moleraj i da radi teške fizičke poslove, ali je vremenom shvatio mu moleraj zapravo leži, iako je tome prethodio dug proces.

"Krenuo sam da radim bukvano sve i od početka. Bilo je šmigrlanja i gutanja prašine, nošenja tereta. Mogu da kažem da sam sada već sam majstor. Radim to i ima posla", rekao je Jovetić i zaključio da ga kolege podržavaju, jer vide da se bori. (kraj) zvs/mv/dj