"Ukoliko imamo bebu čija se mama na rođenju odrekla svog roditeljskog prava, dok se otac ne pronađe, da se i on odrekne svog prava ili da mu se to pravo sudskom procedurom oduzme, tu prođu godine. Istraživanje pokazuje da u nekim slučajevima ta procedura traje i šest godina. Vi imate dete koje od rođenja do šeste godine provede u instituciji samo zbog toga što je procedura jako spora", navodi Marković.

Ona dodaje da je prepreka zbog koje usvajanja predugo traju i to što usvojitelji često imaju neka striktna očekivanja, a poslednja na "listi želja" su deca drugačije boje kože, deca sa smetnjma u razvoju i ona starijeg uzrasta.

"Upravo to su deca koje najviše i najduže čekaju na usvojenje. Najlakše se usvaja 'belo' dete, koje je beba. Teže se usvajaju i deca starija od šeste godine", objašnjava Marković.

"Ukoliko roditelj ne može da se pronađe godinu ili dve, mislim da više ne treba da se čeka, jer nekad njegovo prebivalište nije poznato, nekad on ne želi ni da prizna to dete".

Marković naglašava da u situacijama kada dete čeka u nekom alternativnom smeštaju jako dugo, a taj alternativni smeštaj obično nije ni hraniteljska porodica nego institucija, da postoje izuzeci kada ta procedura može da se skrati, jer bi to bilo korisno za dete.

Dodaje da je potrebno i sređivanje registra usvojenika koji nije ažuriran godinama, pa se ni ne zna precizan broj parova koji su i dalje zainteresovani za usvajanje deteta i nastavak te procedure.

Socijalna radnica ističe da roditelji koji se odluče na usvajanje, uglavnom, već doživljavaju stigmu i loše se osećaju zbog toga što, uprkos brojnim pokušajima, prirodnim i medicinski potpomognutim, nisu uspeli da dobiju svoje biološko dete. Primećuje i da u ovdašnjem društvu i dalje postoji i narativ da ako se nisi ostvario kao roditelj, nisi ni ostvario svoju životnu funkciju, a to je naročito izraženo za žene.

Zato, objašnjava sagovornica FoNeta, budući usvojitelji prolaze i kroz specifičnu obuku o tome na koji način će se komunicirati i kako će se usvojeno dete uvoditi u širu porodicu, jer, primećuje ona, i odatle dolaze osude.

Ona primećuje i da posebna stigma vlada u vezi sa međunarodnim usvojenjima, a upravo je to način da neka od dece koja se u Srbiji teško usvajaju dobiju svoju porodicu. Prema njenim rečima, u inostranstvu usvojitelji često već imaju svoju biološku decu. "Oni žele da celu svoju porodicu i decu nauče o pomoći i podršci i tome koliko je to važno. Ta deca budu jako srećna kada budu usvojena međudržavno.

"Za međudržavno usvojenje odgovornost za konačno zaključivanje usvojenja je na Ministarstvu za brigu o porodici i demografiju, a centri za socijalni rad i ustanove za smeštaj su tu samo u procesu prilagođavanja usvojiteljskog para i deteta", rekla je Marković i dodala da treba radit na tom da se te procedure pojasne javnosti, kako bi se razvejale sve sumnje.  
 
"Centri za socijalni rad i Ministarstvo imaju veliku odgovornost da sa javnošću komuniciraju o tome na koji način se sprovode neke procedure. Preoblem je u čuvanju u tajnosti čak i onih stvari koje ne moraju da budu tako čuvane. Poverljivi podaci se čuvaju i njih ne iznosimo, ali kako sprovodimo proceduru i zašto je to u najboljem interesu deteta, apsolutno možemo da objasnimo javnosti i da nekako umirimo i smanjimo taj strah koji postoji", istakla je Marković.

U međuvremenu, primećuje sagovornica FoNeta, epilog je sve manji boj usvajanja dece i domaćeg i međunarodnog. Stigme, navodi ona, nisu oslobođeni ni hranitelji, koje "bije glas" da ne brinu o deci, već da samo žele novac, a zbog svih navedenih problema epilog je sve više dece koja ostaju u institucijama, sve više dece koja čekaju na pravi dom i porodicu.

Statistika pokazuje da je do 2018. godine u Srbiji prosečno usvajano oko 120 dece godišnje, a od toga je 15 do 20 dece odlazilo na usvojenja u inostranstvo, reč je uglavnom o deci sa ozbiljnom zdravstvenim i razvojim problemima.  Sada se u Srbiji realizuje 50 do 60 usvonjenja godišnje, a međudržavnih je svega jedno ili dva.
(kraj) djv/bom/mk