"Oni dolaze iz različitih situacija takvog egzistencijalnog pritiska da je to meni i nama potpuno nezamislivo. Ipak, na njih se ne gleda kao na ljude koji prelaze hiljade kilometara iz različitih zemalja, uglavnom azijskih i afričkih, kako bi ovde pronašli neki dostojanstven posao i kako bi u najvećem broju slučajeva izdržavali porodice u tim državama iz kojih dolaze", primetila je Hrnjak u FoNetovom serijalu Stigma.

Programska menadžerka organizacije "Atina" napominje da mnogi od njih u Srbiju dolaze prvi put, ne poznaju dovoljno jezik i kulturu i muči ih neizvesnost. Upravo zbog takvih okolnosti, oni su podložniji manipulacijama i eksploataciji i to im uglavnom priređuju oni koji su ih zaposlili.  

"Oni govore o tome da često sve ono što im je obećano, iako su oni legalno ušli u zemlju, poslodavac nije omogućio. Nemaju redovna primanja, rade bez prestanka, bez slobodnog dana, protivpravno se lišavaju slobode kretanja, oduzimaju im se dokumenta. Bilo je i situacija, najčešće kod žena, seksualnog iskorišćavanja i seksualne eksploatacije", ukazuje Hrnjak, koja dolazi iz organizacije koja se bavi zaštitom žrtava trgovine ljudima.

Prema njenim rečima, primetno je i da kada se desi problem, neki profesionalci iz institucija jednostavno nemaju vremena ili želje da se bilo kako pozabave tim situacijama u kojima su se pojednini strani radnici zatekli.

"Kada se desi eksploatacija, predstavnici institucija im, iako su upravo poslodavci ti koji ih eksploatišu, nude da pozovu njihovog poslodavca da vide sa njim šta se tu dešavalo. To ukazuje na opšte nepoverenje. Žrtve nemaju puno poverenja u sistem, ali sa druge strane, ni sistem ne veruje žrtvama. To je jedna uzročno posledična veza koja zapravo dovodi do toga da su neke situacije nasilja mogle biti prevenirane mnogo, mnogo ranije. Ipak, to se nije desilo zbog nepostupanja, neznanja i te kulture ćutanja koja često vlada unutar samih institucija", navela je Hrnjak.

Sa druuge strane, strani radnici suočavaju se i sa stigmatizacijom domaćeg stanovništva u Srbiji, pa neretko doživjavaju tretman i probeleme sa kojima se suočava i romska populacija.

"Postoji jedan paradoks i jedno uvreženo mišljenje kako u suštini mi nismo rasističko društvo. Tu, čini se, prenebregavamo naš odnos prema romskom narodu u našoj zemlji. Mnogi ljudi to uopšte ne percipiraju kao jedan od problema u vezi sa rasističkim pitanjima. Među stranim radnicima postoji bojazan i prepoznavanje da su diskriminisani na osnovu njihove rase. Mi smo dugi niz godina bili pod sankcijama, bili smo zatvoreni i nismo preuzeli to nasleđe koje je bivša Jugoslavija imala. Došle su neke druge generacije i to se vidi po načinu na koji smo mi prosto svikli da se ophodimo prema manjinama u našoj zemlji, a to se prenosi i na ove ljude", upozorila je Hrnjak.

Kao pokazatelj odnosa prema stranim radnicima u Srbiji ona navodi i činjenicu da ne postoji precizna evidencija o tome koliko ih je.

 "Te osobe su, zapravo, prepuštene same sebi i ako imaju neku komunikaciju i kontakt, to je često samo sa ljudima iz zemlje porekla. Treba raditi na tome da oni ipak ovde dobiju neki broj telefona koji mogu da okrenu i da na svom maternjem jeziku, ako postoji neki problem, ispričaju šta je to što su oni ovde doživeli", kazala je Hrnjak.

U međuvremenu, strani radnici svoje dane u Srbiji provode u želji da se vrate kući.

"Najčešće, i to je zapravo najtužnija stvar koju vidite kada razgovarate sa žrtvama, jeste činjenica da mnogi od njih zapravo požele da se vrate kući i neki od njih se na kraju i vrate kući posle tog negativnog iskustva bez obzira na to da ali je istraga u našoj zemlji pokrenuta i da li je došlo do nekog sudskog postupka", zaključila je Hrnjak. (kraj) djv/bom/dj