"Osnovna misija i ono čime sam se bavio dugi niz godina je - šta će biti sa njim kad nas više ne bude bilo. U toj misiji, očito, moram da priznam taj poraz, nisam uspeo do sada. Država nije prepoznala to da smo mi došli do zida. Mislim da u Beogradu sigurno ima najmanje 150 osoba sa autizmom koje su zrele za stanovanje uz podršku, za male domske zajednice. Država bi trebalo ozbiljno da se pozabavi time, jer mi više nemamo kud, mi smo došli do kraja. Ljudi su u agoniji i ne mogu više fizički da se nose sa tim", objašnjava Gojić.

On primećuje i da osobe poput njegovog sina Gorana nisu dobile šansu koju zaslužuju.

"Tridesetogodišnjaci i četrdesetogodišnjaci sa autizmom, ja ih obično zovem izgubljena generacija, koja nije imala šanse ni da se radi sa njima od samih početaka, kao što sad imaju ovi mlađi. Danas oni imaju daleko više podrške nego što su ikada imaju ovi naši stariji", objašnjava Gojić.

On opisuje i da je u autizam jednog člana, zapravo, "uvučena" cela porodica, koja "htela to ili ne, živi autistično ceo svoj život".

"Naš sin ima 41 godinu - toliko smo i mi u tome. Mi prosto ne možemo drugačije da živimo, sve je podređeno njemu i naš raspored rada, ponašanje i preraspodela obaveza. Ipak, imamo sreće jer smo jedna od porodica koja je uspela da se sačuva, koja je ostala kompaktna, bez obzira na sve životne turbulencije", objašnjava Gojić, ističući da su i supruga i on uspeli da dočekaju penziju zahvaljujući dnevnom boravku u kojem su, barem tokom svog radnog vremena, sina mogli da ostave zbrinutog u sigurnom okruženju.

"Bilo je izuzetno teško. Znali smo i supruga i ja noćima ne spavati, pa otići na posao. To su jako teški momenti, a malo ko vas razume. Masa njih pribegava raznoraznim pričama i izgovorima o tome zbog čega je umoran na poslu, zašto ne može u punom kapacitetu ispunjavati svoje obaveze", priseća se Gojić.

On apeluje da država ozbiljno poradi na razvoju malih domskih zajednica koje neguju i podržavaju što veću samostalnost osoba sa autizmom. U međuvremenu, Srbija ima dva stacionara za osobe sa autizmom jedan u Beogradu, na Bežanijskoj kosi i drugi u Šapcu. Tamo, objašnjava FoNetov sagovornik, uslovi nisu idealni, ali, ipak, postoji kakva-takva sigurnost. Kapaciteti nisu dovoljni, pa se, nažalost, na mesto obično čeka dok neko od korisnika ne premine.

"Tim roditeljima čija su deca u stacionarima, dete je barem institucionalno zbrinuto. To nije najadekvatnije - tu su i sedmokrevetne sobe i nedostatak prostora, ali taj roditelj može barem bez brige da nestane. Gde će naša deca da završe, ja stvarno ne vidim više nikakvu viziju", surovo je iskren Gojić.

Nedavno, 2. aprila, obeležen je i Dan osoba sa autizmom, ali o toj problematici i njenim potecijalnim rešnjima ne treba pričati samo tog dana, poručio je FoNetov sagovornik.

"Autizam traje čitavu godinu, autizam traje od 0 do 24. Mi se ni najmanjim koracima ne odmičemo ka nekim rešenjima", zaključio je Gojić. (kraj) vbr/bom/dj