Nenad Sekulić brižno neguje široku mrežu prijateljstava, no za ovog uspešnog biznismena s međunarodnom karijerom šira javnost nije čula. Zapravo, Sekulić nije želeo da se o njemu puno čuje i nikad nije javno promovisao preduzeće koje vodi 35 godina. 

Kaže da nije pobornik agresivnog rasta, misli da se udeo na tržištu ne mora nužno povećavati nego da treba podizati kvalitet, uveren je da nema dugoročnog uspeha bez integriteta, trudi se da njegov MarkChem posluje stabilno i diskretno. “Besmislena samohvala može izazvati animozitet. U Hrvatskoj se na biznis i trgovinu gleda kao na pokvareni posao. Neki naši dužnosnici potrudili su se da poslovi budu kontaminirani”, objašnjava Sekulić. 

“Napolju je uspeh rezultat rada, inteligencije, sreće. Ovdje je to pobrkano s primerima poput Ive Sanadera koji u restoranu prodaje Inu za pet milijuna evra pa ga hvataju poput konjokradice, šefa Hrvatske gospodarske komore ili najnovijeg Andrije Mikulića… Sramota.”

Očekivano, niko ga nikad nije ga pozvao da održi predavanje u nekoj školi menadžmenta.  Iako su iskustva koja je nanizao u izuzetnoj poslovnoj karijeri nesumnjivo dragocene lekcije koje bi bilo korisno čuti. 

Dio tog znanja može se iščitati iz knjige koju je lane objavio, ali ona je imala drugačiji intimni podsticaj. Memoari koje je posvetio pokojnoj supruzi Vesni nastali su iz straha da će sjećanja izblijediti, iz potrebe da se zajednički život sačuva od zaborava.

U posljednje vrijeme razmatra ideju da osnuje zadužbinu koja bi nosila njegovo i suprugino ime. Podupirala bi talentovane studente koji ne mogu platiti studije na prestižnim svetskim fakultetima. 

“Puno ljudi nemaju priliku videti kako se razmišlja vani, kako vas uče misliti na Harvardu, Princetonu ili na London School of Economics. Možda netko poželi znanje koje je stekao vani vratiti u Hrvatsku.”  Ideja je u začetku jer u Hrvatskoj postoje brojne pravne nedoumice oko zadužbina. “Ako mogu pomoći mladima, ako mogu nekome otvoriti vrata, to je dovoljno. Ne treba mi javno priznanje nego osjećaj da sam nešto napravio.”

Na zidovima njegovog prostranog donjogradskog stana vise ulja Vatroslava Kuliša, radovi Baneta Milenkovića, Borisa Dogana, Zlatka Kauzlarića Atača, Antuna Borisa Švaljeka, lep izbor umetničkih fotografija, par retkih tkanja iz Indije. 

Na središnjoj poziciji u glavnoj sobi dve su uramljene fotografije njegove supruge Vesne. Umrla je pre gotovo dvije godine od galopirajućeg tumora. Dragoceno vrijeme potrošeno je na nepotrebne pretrage. Tačnu i tešku dijagnozu ustanovili su tek u Barceloni. 

Rekli su im da je rak toliko uznapredovao da je postao neoperabilan. Njihov stan pretvorio se u bolnicu. Agonija je trajala 154 dana, Vesna je preminula na Nenadovim rukama.

“Nakon toga bio sam u difuznom stanju”, opisuje prve faze žalosti i beznadno stanje iz kog se nije mogao pomaknuti niti milimetar. Dragi prijatelj insistirao je na razgovoru i napokon mu predložio da napiše knjigu o životu s Vesnom. Bacio se na pisanje. 

Bojeći se da će neke događaje pojesti zaborav, pisao je i vraćao život među korice. “Pisao sam dok je još boljelo. Da sam čekao da prođe, dio toga bi nestao a ja nisam htio da nestane. Knjiga nije nastala iz ambicije, nego iz straha da će se važne stvari izgubiti i izblijedjeti.”

Rezultat je luksuzno opremljena knjiga naslovljena Fakin i dama: Moj život s Vesnom u kojoj piše o gotovo pedeset godina zajedničkog života. Knjigu štampanu u nekoliko stotina primeraka u vlastitom izdanju ne prodaje, nego daruje prijateljima i poznanicima. 

Jave se ponekad i nepoznate žene koje su ga videle u reportaži s promocije knjige. Privuče ih, kaže, priča o gotovo pola stoleća braka koji je preživeo ono zbog čega se drugi raspadaju.

U njegovu braku vladalo je razumevanje i prijateljstvo. “Vesna nije znala da mrzi. Mogla se naljutiti deset minuta, a onda se smijati kao da se ništa nije dogodilo. Srdačno se smijala, nije imala zloće u sebi. 

Jedino što nije podnosila bila je nepravda – društvena ili politička”, opisuje suprugu. Iako se inače preporučuje da pisce knjiga koje vam se sviđaju ne upoznajete, zagrebačkog poduzetnika Nenada Sekulića zapravo valja upoznati.

“Ponosan sam što sam to napravio jer sam je na neki način vječno oživio i složio život u jednu knjigu. Bilo bi događaja za još jednu knjigu, ali za to više ne bih imao života.” 

Kaže kako pripada staromodnoj generaciji koja veruje da se stvari i odnosi ne bacaju čim se pokvare. “Zajedno smo rasli, oblikovali se, dijelili glazbu, putovanja, hranu, prijatelje. Nismo imali djecu, ali imali smo cijeli život.”

“I u naš zagrebački dom zalazili su diplomati i ljudi iz kulture, često i estradni umetnici. Legendarni muzičar Gilberto Gil, tadašnji brazilski ministar kulture, za posete Hrvatskoj pevao je mojoj Vesni za rođendan na tulumu u našem domu. Georgie Fame u našoj kuhinji pevao je svoje legendarne hitove”, prisjeća se.

Anegdote s putovanja najsočniji su deo knjige. “Vesna i ja putovali smo često, po cijelom svetu. Putovanja su doista najbolje uložen i potrošen novac”, kaže. Slučaj je hteo da u Stockholmu završe i na dodeli Nobelove nagrade kad je laureat Gabriel Garcia Márkez održao slavni govor.

Naći će se tako u jazz klubu u Parizu gdje za četrdesetak odabranih cijelu noć peva

Nina Simone. “Bili su  Žan Pol Belmondo, Žerar Depardje, Mihael Polinarev. Nina Simone pevala je do tri-četiri ujutro, razgovarala s nama. Otpevala je i Ne me quitte pas“, prepričava Sekulić. 

Vesna je bila oduševljena otpevanim repertoarom. Tim izvođenjem Nine Simone stihova Žaka Brela u kojima moli dragu da ga ne ostavlja, ispratio je suprugu na Mirogoju.“U životu svakog pojedinca postoje ključni događaji. U mom privatnom životu ono najbolje što mi se dogodilo je Vesna i zato sam napisao ovu knjigu. U mom poslovnom životu Kompanija Dau Hemikal ono je najvažnije što je iz temelja trasiralo moju karijeru i privatni život.” 

Ta priča počela je skromno: dete razvedenih roditelja, živeo je s majkom u malom zagrebačkom stanu i radio uz školovanje. Majčin posao odvodi ih u Indiju, ona vodi ured Ingre u toj zemlji.

 Onde Sekulić pohađa elitnu jezuitsku školu – strogu, disciplinovanu, ali izuzetno podsticajnu. Uniforma, molitva, sport, oratorijum, javni nastup. “Nije bilo prostora za stid. Morao si naučiti da staneš pred ljude. Taj trening kasnije mi je pomogao u karijeri.”

“U Inu sam došao u razdoblju kad je bila jedna od najjačih industrijskih kompanija u bivšoj Jugoslaviji. Vrlo brzo sam uključen u projekt Dina, koji je bio zajedničko ulaganje Ine i američke megakompanije Dau Hemikal. Bio je to istorijski projekt: prva veća američka investicija u tadašnju Jugoslaviju, i šire u celu Istočnu Evropu. 

“Projekt je propao delom zbog birokratskih prepreka iz Beograda, delom zbog neiskustva domaćih pregovarača. Nažalost, sve to kasnije je propalo. 

 “U jednom trenutku dobio sam ponudu da se pridružim Dau hemikalu. Odluka nije bila laka. Tito je bio na samrtnoj postelji, politička situacija nestabilna, postojala je realna bojazan za budućnost ovih prostora. 

Osim toga, bio sam lojalan Ini koja mi je ukazala poverenje u teškim vremenima. Na kraju je dogovoreno da odem u Dau Hemikal. Tamo sam dobio platu višu od generalnih direktora domaćih preduzeća, ali sam i radio višestruko više.” On i supruga živeli su između rezidencijalne četvrti Hilegersberg u Roterdamu i bečkog Trećeg Becirka. Kad su mu ponudili posao u Hjustonu, grad im se nije dopao. Vratili su se u Zagreb. 

Sekulić početkom devedesetih napušta Dau Hemikal, u kom je svladao finese međunarodnog biznisa i uspostavio odlične kontakte. No, video je tamo i okrutnu stranu, nagledao se ljudi kojima je saradnja otkazana bez milosti. “Naučio sam još jednu lekciju: treba znati stati na loptu.”

U 42. godini dao je otkaz u internacionalnoj firmi i osnovao svoju tvrtku MarkChem. Trenutak nije mogao biti gori za takav radikalni potez: galopirajuća inflacija u raspadajućoj Jugoslaviji bila je među najvišima na svijetu. 

No, 35 godina kasnije njegov MarkChem posluje više nego dobro, aktivan je u cijeloj Europi, dobio je respektabilna priznanja strukovnih organizacija u Hrvatskoj, kao i priznanje privredne komore u Švedskoj.

Izvor: telegram.hr